1. Стога оставимо основно учење о Христу и окренимо се зрелости, не постављајући опет темељ покајањем за дела која воде у смрт и вером у Бога,
2. учењем о крштењима, о полагању руку, о васкрсењу мртвих и о вечном суду.
3. И то ћемо учинити ако Бог дâ.
4. Јер, немогуће је оне који су једном били просветљени, који су окусили небески дар, који су имали удела у Светоме Духу
5. и који су окусили доброту Божије речи и силе будућега света,
6. па отпали, поново довести до покајања, када они сами поново распињу Сина Божијег и извргавају га руглу.
7. Земља која се напила кише што на њу често пада и која рађа биљке корисне онима за које се и обрађује, прима Божији благослов,
8. а она која доноси трње и чичкове, не вреди ништа и близу је проклетству — на крају ће бити спаљена.
9. Иако овако говоримо, драги наши, уверени смо за вас да сте бољи и да вам предстоји спасење.
10. Јер, Бог није неправедан, па да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену тако што сте служили и служите светима.
11. А ми желимо да сваки од вас до краја покаже исту ревност за испуњење наде,
12. да се не улењите, него да се угледате на оне који вером и истрајношћу наслеђују обећано.
13. Јер, када је Бог дао обећање Аврааму, пошто није имао неким већим да се закуне, заклео се самим собом,
14. рекавши: »Заиста ћу те благословити и силно умножити.«
15. И Авраам је, стрпљиво чекајући, примио обећано.
16. Људи се заклињу већим од себе, а заклетва потврђује оно што је речено и завршава сваку расправу.
17. Зато се и Бог, желећи да наследницима обећања што јасније покаже непроменљивост своје одлуке, послужио заклетвом,
18. да преко двеју непроменљивих чињеница, о којима је немогуће да би Бог слагао, будемо силно охрабрени ми који смо побегли да дохватимо наду која нам је понуђена.
19. Ту наду имамо као поуздано и чврсто сидро душе које улази иза завесе,
20. онамо где је Исус као претеча ушао за нас и постао Првосвештеник довека по реду Мелхиседековом.