1. Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита.
2. Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им — посебно оним угледнијима — изложио еванђеље које проповедам међу паганима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд.
3. Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже.
4. А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима.
5. Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас.
6. Што се тиче оних који су важили за угледне — какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости — мени ти угледни нису ништа додали.
7. Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима
8. Јер, Онај који је Петра оспособио за апостола обрезанима, оспособио је и мене за апостола паганима.
9. Када су Јаков, Кифа и Јован, који су важили за стубове цркве, признали милост која ми је дата, пружише деснице Варнави и мени у знак заједништва: ми ћемо паганима, а они обрезанима —
10. само да се сећамо сиромаха, што сам ја и сам жарко желео да чиним.
11. А када је Кифа дошао у Антиохију, ја сам му се супротставио у лице, јер је заслужио осуду.
12. Наиме, пре него што су неки дошли од Јакова, Петар је јео с паганима. А када су ови стигли, он се повукао и одвојио, плашећи се обрезаних верника.
13. У дволичности су му се придружили и други Јудеји, тако да је и Варнава био заведен њиховом дволичношћу.
14. Када сам видео да се не понашају у складу са истином еванђеља, рекао сам Кифи пред свима: »Ако ти, Јудејин, живиш по паганским обичајима, а не по јудејским, како можеш да присиљаваш пагане да живе по јудејским?«