23. Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим
24. и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘
25. Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено.
26. Само, треба да се насучемо на једно острво.«
27. Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији, морнари наслутише да је копно близу,
28. па бацише висак и измерише двадесет хвати дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати.
29. Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.
30. Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца,
31. Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«
32. Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.
33. Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши.
34. Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.«
35. И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе.
36. Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела.
37. А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи.
38. Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море.
39. Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу.