16. Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац.
17. Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило.
18. Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар,
19. а трећег дана избацише бродску опрему.
20. Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти.
21. А већ дуго се није ни јело.Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету.
22. Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена.
23. Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим
24. и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘
25. Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено.
26. Само, треба да се насучемо на једно острво.«
27. Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији, морнари наслутише да је копно близу,
28. па бацише висак и измерише двадесет хвати дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати.
29. Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване.
30. Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца,
31. Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.«
32. Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне.