1. Када се метеж смирио, Павле посла по ученике, па се, охрабривши их, опрости од њих и отпутова у Македонију.
2. Пошто је прошао кроз ту област и многим речима охрабрио људе, стиже у Грчку,
3. где остаде три месеца. А Јудеји сковаше заверу против њега баш кад је хтео да отплови за Сирију, па он одлучи да се врати кроз Македонију.
4. Пратили су га Сопатер син Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије.
5. Они одоше напред, па су нас чекали у Троади.
6. Из Филипа испловисмо после Празника бесквасног хлеба и пет дана касније придружисмо им се у Троади, где остадосмо седам дана.
7. Првога дана седмице, окуписмо се да ломимо хлеб, а Павле им је говорио. И пошто је намеравао да наредног дана отпутује, продужи да говори све до поноћи.
8. У соби на спрату где смо се окупили било је много светиљки.
9. А младић по имену Евтих седео је на прозору. Пошто је Павле дуго говорио, он утону у дубок сан. Када га је сан сасвим савладао, он паде са трећег спрата, а када га дигоше, већ је био мртав.
10. Павле сиђе, баци се на њега, обгрли га и рече: »Не узнемиравајте се, душа је још у њему.«
11. Потом се врати горе, изломи хлеб и обедова. И још им је дуго, до зоре, говорио, па отпутова.
12. А младића одведоше кући жива, неизмерно утешени.
13. Ми пођосмо напред, на лађу, и отпловисмо за Асос, одакле је требало да повеземо Павла. Тако је, наиме, он одредио пошто је хтео да иде сам, пешице.
14. Када се састао с нама у Асосу, повезосмо га и стигосмо у Митилину.
15. Оданде испловисмо сутрадан и стигосмо надомак Хиоса. Наредног дана препловисмо до Самоса, а дан касније пристадосмо у Милиту.
16. Павле је, наиме, био одлучио да заобиђе Ефес, да се не би задржао у Азији, пошто је журио да, ако буде могуће, стигне у Јерусалим до Педесетнице.
17. Из Милита посла у Ефес по старешине цркве,
18. а када су они стигли, рече им: »Ви знате како сам се понашао све време док сам био с вама, од првог дана кад сам стигао у Азију.
19. Служио сам Господу са свом понизношћу и у сузама и искушењима која су ме снашла због јудејских завера.
20. Нисам пропустио да вам објавим све што је за вас корисно и да вас учим јавно и по кућама.
21. Опомињао сам Јудеје и Грке да се окрену Богу и да верују у нашега Господа Исуса.
22. »Сада, ево, окован Духом, идем у Јерусалим, а шта ће ме тамо снаћи, не знам.
23. Само знам да ме у сваком граду Свети Дух опомиње и говори да ме чекају окови и невоље.
24. Али није ми нимало стало до живота, само да завршим своју трку и службу коју сам примио од Господа Исуса — да сведочим за еванђеље о Божијој милости.
25. »Сада, ево, знам да ми више никад ниједан од вас, међу којима сам боравио проповедајући Царство, неће видети лице.
26. Зато вам на данашњи дан изјављујем да нисам крив ни за чију смрт,
27. јер нисам пропустио да вам објавим сву Божију вољу.
28. Пазите на себе и на цело стадо којем вас је Свети Дух поставио за надгледнике. Напасајте Божију цркву, коју је он стекао својом крвљу.
29. Знам да ће се после мог одласка међу вас увући крвожедни вуци, који неће штедети стадо.
30. Чак ће се и међу вама самима наћи људи који ће искривљавати истину да би за собом повукли ученике.
31. Стога будно пазите! Сетите се да три године, ни ноћу ни дању, нисам престајао да, са сузама, уразумљујем свакога од вас.
32. »Сада вас поверавам Богу и Речи његове милости, која је у стању да вас изгради и да вам дâ наследство међу свима који су освештани.
33. Нисам жудео ни за чијим сребром, златом или одећом.
34. И сами знате да су ове моје руке служиле мојим потребама и потребама оних који су били са мном.
35. Свиме што сам чинио показао сам вам да тако — мукотрпним радом — треба помагати слабима, сећајући се речи које је изрекао Господ Исус: ‚Већа је срећа давати него примати.‘«
36. И, када је то рекао, клекну и са свима њима се помоли.
37. Тада сви бризнуше у плач, па се бацише Павлу у загрљај и изљубише га.
38. Највише их је заболело оно кад је рекао да му више никад неће видети лице. Онда га отпратише на лађу.