17. То дознаше сви Јудеји и Грци који су живели у Ефесу и све их спопаде страх, па се име Господа Исуса још више величало.
18. Многи од оних који су поверовали долазили су и отворено признавали своја дела.
19. Неколико оних који су се бавили врачањем сакупише своје књиге и пред свима их спалише. Када су их проценили, нађоше да им је вредност била око педесет хиљада драхми.
20. Тако се Господњом снагом Реч ширила и јачала.
21. После ових догађаjа, Павле у Духу одлучи да прође кроз Македонију и Ахају, а онда да оде у Јерусалим, па рече: »Пошто тамо проведем неко време, треба да видим и Рим.«
22. Онда посла двојицу својих помоћника, Тимотеја и Ераста, у Македонију, а он сâм још неко време остаде у Азији.
23. У то време настаде немала узбуна због Пута.
24. Наиме, неки ковач сребра по имену Димитрије правио је Артемидине храмиће од сребра и доносио занатлијама немалу добит.
25. Он окупи њих и раднике сличних заната, па рече: »Људи, ви знате да наше благостање долази од овог посла.
26. Али, видите и чујете да је овај Павле убедио и завео доста народа не само у Ефесу него у готово целој Азији говорећи да нису богови они који су направљени рукама.
27. Постоји опасност не само да овај наш занат изађе на рђав глас него и да храм велике богиње Артемиде изгуби свој значај и да своју величанственост изгуби богиња коју слави цела Азија и цео свет.«
28. Када су ови то чули, спопаде их бес, па повикаше: »Велика је Артемида ефеска!«
29. Тада се град ускомеша, па сви сложно упадоше у позориште и зграбише двојицу Павлових сапутника, Македонце Гаја и Аристарха.
30. Павле хтеде да изађе пред народ, али му ученици не дадоше.
31. Чак му и неки азијарси, његови пријатељи, послаше поруку, преклињући га да се не показује у позоришту.
32. А на скупу су једни викали једно, други друго, јер је владала пометња — већина није ни знала зашто су се окупили.
33. Тада Александру, кога су Јудеји изгурали напред, почеше да добацују из светине. Он махну руком и хтеде да се брани пред народом.