11. Када је народ видео шта је Павле учинио, повика на ликаонском: »Богови су постали слични људима и сишли к нама!«
12. Варнаву назваше Зевсом, а Павла Хермесом, пошто је он био главни говорник.
13. А свештеник Зевсовог храма, који се налазио одмах поред града, доведе бикове и донесе венце на градску капију, па хтеде с народом да им принесе жртву.
14. Када су апостоли Варнава и Павле чули за то, раздреше своју одећу, па улетеше међу народ, вичући:
15. »Људи, шта то радите? И ми смо само људи као и ви. Ми вам проповедамо еванђеље, да се од ових испразности окренете живоме Богу, који је створио небо, земљу и море, и све у њима.
16. Он је у прошлости пустио све народе да иду својим путем,
17. али вас ипак није оставио без сведочанства о себи: он вам чини добро, даје вам кишу са неба и родне године, обиље хране и радост у срцу.«
18. И једва су их овим речима одвратили да им не принесу жртву.
19. Али тада стигоше неки Јудеји из Антиохије и Икониjума и наговорише народ, па каменоваше Павла и одвукоше га ван града, мислећи да је мртав.
20. Када су се ученици окупили око њега, он устаде и уђе у град, а сутрадан с Варнавом оде у Дерву.
21. Пошто су објавили еванђеље у том граду и стекли много ученика, вратише се у Листру, Иконијум и Антиохију.
22. Учвршћујући душе ученика, храбрили су их да остану у вери и говорили да у Божије царство треба ући кроз многе невоље.
23. По црквама им поставише старешине и, уз молитву и пост, поверише их Господу, у кога су веровали.
24. Прошавши кроз Писидију, стигоше у Памфилију.