4. Велико је моје поуздање у вас и веома се поносим вама. Испуњен сам утехом и препун радости упркос свим нашим невољама.
5. Јер, када смо дошли у Македонију, није било мира за наше тело, већ посвуда невоље: споља борбе, изнутра страх.
6. Али Бог, који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком.
7. И не само његовим доласком него и утехом коју сте му дали. Обавестио нас је о вашој чежњи, о вашој дубокој жалости, о вашој великој бризи за мене, па сам се још више обрадовао.
8. Јер, ако сам вас и ражалостио својом посланицом, није ми жао. А ако ми је и било жао — видим, наиме, да вас је та посланица макар начас ражалостила —
9. сада се радујем; не зато што сте се ражалостили, него зато што сте се ражалостили на покајање. Јер, ражалостили сте се по Божијој вољи, па од нас нисте ни у чему оштећени.
10. Жалост по Божијој вољи ствара покајање које води спасењу — за које се не каје — а светска жалост доноси смрт.