1. Знамо, наиме, да када се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, имамо здање од Бога, вечну кућу на небесима, која није сазидана људском руком.
2. Зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у своје небеско боравиште.
3. Јер, ако смо обучени, нећемо се затећи голи.
4. Ми, наиме, који смо у овом шатору, уздишемо под теретом, јер не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно.
5. А баш за то нас је и припремио Бог, који нам је дао Духа као залог.
6. Увек смо, дакле, пуни поуздања и знамо да смо, док боравимо у телу, далеко од Господа,
7. јер још живимо у вери, а не у гледању.
8. Пуни смо поуздања и најрадије бисмо се иселили из тела и настанили код Господа.
9. Стога се и трудимо да му угодимо, било да смо већ настањени, било да смо далеко.
10. Јер, сви треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако добије према ономе што је учинио док је живео у телу, било добро, било зло.
11. Пошто, дакле, знамо за страх пред Господом, трудимо се да уверимо људе. Разоткривени смо пред Богом, а надам се и пред вашом савешћу.
12. Не препоручујемо вам опет сами себе, већ вам дајемо прилику да се нама хвалите, да имате шта да одговорите онима који се хвале спољашњошћу, а не оним што је у срцу.
13. Јер, ако смо били ван себе, то је ради Бога, а ако смо били при себи, то је ради вас.
14. Обузима нас Христова љубав када размишљамо о овоме: један је умро за све, дакле, сви су умрли.