1. Нека нас, дакле, људи сматрају Христовим слугама и управитељима Божијих тајни.
2. Уосталом, од управитељâ се тражи да буду верни.
3. А ја нимало не марим што ми судите ви или било који људски суд. Ни ја сâм себи не судим,
4. јер савест ми је чиста. Али, тиме нисам оправдан — Господ је тај који ми суди.
5. Зато ни о чему не судите пре времена, док не дође Господ. Он ће расветлити оно што је скривено у тами и изнети на видело намере срца, и тада ће свако примити похвалу од Бога.
6. Браћо, ради вас сам узео себе и Аполоса као пример, да на нама научите шта значи: »Не преко онога што је записано«, да се нико не хвали једним човеком против другог.
7. Јер, ко ти даје предност? Шта имаш, а да ниси добио? Па, ако си добио, зашто се хвалиш као да ниси добио?
8. Већ сте се заситили. Већ сте се обогатили. Постадосте цареви, и то без нас. Камо среће да сте постали цареви, па да и ми с вама владамо као цареви.
9. Јер, чини ми се да је нас апостоле Бог ставио на зачеље, као оне који су осуђени на смрт, јер смо постали ругло за цео свет, и за анђеле и за људе.
10. Ми смо луди ради Христа, а ви сте мудри у Христу. Ми смо слаби, а ви јаки. Ви сте часни, а ми презрени.
11. Све до овог часа и гладујемо и жедни смо и голи смо и туку нас и потуцамо се
12. и мучимо се радећи својим рукама. Кад нас вређају — благосиљамо; кад нас прогоне — трпимо;
13. кад нас грде — узвраћамо лепим. Постадосмо смеће света, свачији отпад све досад.